Одмах да разјаснимо. Ово уопште није требало да буде интервју. Просто, један сасвим приватни разговор постао је довољно дуг и кренуо у одређеном смеру, те смо се одлучили да све то забележимо, ставимо у одговарајућу форму и објавимо. А причали смо о неким кључним речима.

Све заједно, актуелности су у овом разговору - тек инцидент, пошто смо тражили нешто друго. И ако и ви то откријете - суштину, онда све ово има смисла. Да не дужимо. Ево:

* Страхови. Твоји лични и они због којих се тресе читав свет.

- Немам личне. Заменио сам их за оно што се зове одговорност. Из простог разлога што је страх нерешив, самим тим што је ирационалан, чак и када је реалан. Одговорност те тера да радиш, да налазиш решења, да реалност посматраш рационално, као нешто што је дато и што ти, својим ангажманом, можда можеш бар донекле да промениш. Уосталом, доћи на чело земље која је пред банкротом, безнадежно подељена, утопљена у лоше навике, опхрвана митовима, погрешно схваћена, без пријатеља... шта би било ако се тада само уплашиш, што уопште није немогуће, нарочито ако имаш бар зрно соли у глави и све то и видиш и схватиш? Страх те у тој ситуацији онемогућава да урадиш било шта. Одговорност те тера да делаш. Зато сам њу одабрао. И када сам то урадио, догодило се још нешто. Проблеми су престали да буду проблеми. Постали су изазови. И све је, самим тим, постало много занимљивије. Исто је и са страховима који, како кажеш, тресу читав свет. Нису ништа друго него доказ да је у једном тренутку, и не код свих, нестало одговорности. И сада, док све то гледам из позиције премијера једне суштински мале земље, са исто тако малим утицајем на светске догађаје и с веома великом опасношћу да, уколико не буде истовремено и своја и пажљива И обазрива, постане и сама њихова жртва, видим баш то. Да страх побеђује одговорност. И то ми се ни најмање не свиђа. Зато што страх подразумева и застрашујуће реакције. И политичке и сваке друге. Он, на крају, онемогућава ону елементарну оствареност сваког од нас, која нас тера у напредак. Зато је страшан. И зато и свет данас тако често изгледа као страшно место, без наде. Но, ако смо одговорни и то ћемо прихватити као још само једну чињеницу на коју треба да рачунамо, да се у складу с њом понашамо и да је мењамо тамо где можемо да је мењамо, овде, код нас. Зато што најгоре што може да нам се деси јесте да поново, као што смо то толико пута радили, у свету почнемо да тражимо изговор. И зато ја волим да кажем - свет је такав какав јесте. А какви смо ми?

 

* Напредак. Колико је могућ у земљи која је писмена 150 година, од чега је половину провела у националромантичарској, а пола у социјалистичкој полуписмености?

- Све и да јесте баш тако како кажеш, а не могу да се сложим до краја, због Црњанског, Андрића, Пекића И свих других који можда јесу били мањина, али довољно велика и за много веће земље и народе, дакле ако кренемо од тога да смо баш сви такви, поставља се питање шта да радимо. Да одустанемо од напретка зато што смо научили слова пре век и по? Никола Тесла се родио у Смиљану у Лици, а може ли ико да замисли каква је то у деветнаестом веку забит била, и да ли је била тешка, затуцана и неписмена, па је успео да постане Никола Тесла. Другим речима, нема оправдања и нема изговора ако не напредујемо, ни лично, ни као држава. Поготово што се искључиво у напретку, по мени, крије тајна и за све наше сумануте поделе. Зато што напредак поставља права питања и даје праве одговоре. Он пита - шта је урадио Никола Тесла, а не да ли је био монархиста, републиканац, народњак или демократа. Те податке нити ко памти нити кога интересују. А за наизменичну струју сви знају. И то је главни резултат сваког напредовања, и државног И личног. Оно ти даје ауторитет који се не заснива на томе за шта си, него на томе шта си урадио. И кад свако од нас открије своју „наизменичну струју“, постигне нешто, бар лично велико, више поделе од којих данас живимо неће бити важне нити ће се људи њима бавити. И звучи можда утопистички, то да свако нешто постигне, али ако нам то буде циљ онда нам се свима и повећавају изгледи. То ти је као са оним истраживањем о којем сам негде читао. Показало је да је много већи број милионера међу онима који су сањали да буду милионери него међу онима који о томе никада нису сањали. И разлика је огромна. Тако је и са овим. Напредак је опредељење, сан, жеља, хтење и везан је искључиво за наш труд и за наш напор, а не за нашу историју. Зато и верујем у напредак ове земље. Зато што је показала да га жели. И искључиво тако и читам резултате избора. И из те жеље извлачим и задатке који су преда мном. И одговорност за тај напредак.

 

* Рационализам. Србија све зна, али никако то да примени. Да ли ће икада или ћемо остати неспособне свезналице?

- Знаш шта, ја немам право, не дозвољава ми то ни позиција, а ни чињеница да сам политичар и да самим тим не могу да кривим гласаче, ни туђе ни своје, немам дакле право да ствари генерализујем и да тврдим да је то о чему причаш - опште стање. Не могу све да објасним, као неки, паланком, лошим менталитетом или као они други несрећном судбином и заверама. Задатак ми је да имам решење за свако отворено питање, шта год да је његов узрок. С друге стране, наравно да примећујем ту нашу бољку и то одсуство правилног читања. Чак и онога за шта се неко, као, залаже. Тако и када говоримо о рационализму овде се управо рационалисти буне против сваке промене, а промене као последица сталног учења и примене новог знања јесу једна од главних карактеристика рационализма. У паланци, о којој говори Радомир Константиновић, промене су недозвољене и све мора да остане И у месту и на свом месту. Нема рационализма у паланци, као што данас нема никаквог објашњења за то што се они који толико цитирају Константиновића страшно узбуне када се само и помисли да се неко или нешто променио, то јест променило. А шта радимо, ако се не мењамо? И ако не грешимо и не поправљамо грешке, ако не учимо, не откривамо, једном речју - не тражимо. Онда, наравно, остајемо само на ономе што смо једног тренутка прихватили као непроменљиву, вечну истину и почнемо да се залажемо да нико ни случајно не покуша да је промени. И ако је нешто у основи тога што неки доживљавају као некакав сукоб мене са делом онога што се назива елитом, а ја тврдим да он то није, онда је то управо то. Ја хоћу да мењам ову земљу. Они је хоће само онакву какву су је некада замислили и какву су је некада водили, када им је историја пружила ту прилику. Ја хоћу рационализам, стално исправљање, у ходу, нова знања, нову примену И нову критику, засновану управо на свему томе. Они, пак, хоће да се врати нешто што је прошло и да заувек остане непромењено. И разумем их, било им је тада много добро. Али не разумем да немају храбрости да пробају бар себе да промене. Да почну не да цитирају Константиновића, него да га живе. Ја то у шта верујем, у рационализам, у нешто што је део протестантске етике, Лутера и Вебера, примењујем. И мењам се, сваког дана. И покушавам да мењам ову земљу, такође сваког дана. И једино што, када баш хоћу да будем циничан, помислим како једино њих не треба ни да покушавам да убедим да се мењају. Овакви какви су никада ми стварно неће сметати. Ни Србији. Сметаће себи.

 

* Решења. Неки пут изгледа, када говориш о расту, инвестицијама, сарадњи у региону, неопходности преговора са Приштином, као да си ти једини човек који разуме шта је овој земљи потребно. То наравно овде одмах назову просвећеним апсолутизмом. Како у таквој ситуацији, у подељеној земљи, направити тим? Који разумеш и који ће тебе да разуме? Да ли је уопште могуће?

- Нисам више студент, а и када сам био нисам био револуционарни студент него студент штребер, тако да сада не могу да се позовем на ону шездесетосмашку паролу „будите реални, тражите немогуће“. Мада, морам да признам да ми неки пут дође. Не да то вичем, него да имам иза себе ту врсту енергије, тај занос и ту веру. Кад погледаш историју, сасвим ти је јасно да вера заиста помера планине. И да нема великих подухвата ни великих промена без довољног броја људи који у то верују. То је био још један од разлога за изборе, поред оног првог. Да проверим веру. И сада, када се окренем, могу мирно да кажем: „Да, људи у овој земљи верују у то што радим.“ А сада ћу да видим и колико су спремни, а ја верујем да јесу, да стану иза свега тога, да дају ту енергију и тај занос. То је, на крају, и цела прича о борбеној влади. Неће је бити ако нам народ није борбен. И ако свако не угради део себе у ту заједничку борбу и заједнички циљ. Хоћемо Србију као европску, уређену, економски јаку земљу. Супер. Али колико ћемо и шта да урадимо да она то и буде? Хоћемо ли да пристанемо да се мењамо? Да напредујемо, свако од нас. Да учимо, усавршавамо се? Да радимо много више и много боље? То ме брине, да ли ћемо то моћи, а не патке И приче о цензури. То су ситнице, и то добре јер говоре о демократском потенцијалу читаве земље, али су, ипак, ситнице. Крупна ствар је, за мене, када видим прилог о томе како неки тамо ЕУ фонд хоће да да паре за наше пољопривреднике, али под условом да оду на одређене курсеве, а онда гомила њих каже: „Ма шта ће то мени, ја то све знам, нек ми само дају паре па ће да виде.“ Шта ће, брате, да виде? И ко? Они који имају толико пута веће приносе од нас, захваљући знању и технологијама, и који сада хоће то знање да нам пренесу? Да нас усаврше, помогну нам, упуте нас. Не да нам поклоне рибу, него да нас науче да пецамо. И ми, који смо спремни да све то одбацимо, зато што као све знамо?! То је наш највећи проблем и највише ме плаши. И то и јесте разлог због којег се толико бавим тимом који треба да саставим. Просто речено, нећу оне који неће да признају да не знају све и да морају добро да се помуче да би научили. Нећу медиокритете. Нећу лење бубе, свезналице, лезилебовиће. Зато што знам да само прави тим може да ми помогне да оживим ту енергију и веру која је гласала, да је покренем И добијем од ње онај занос, да га Србија добије, који је потребан да би се она променила, неповратно. И да би наставила да се мења.

 

* Подршка. Колике су шансе да једног дана кажеш: „Баш ме брига за подршку. Премијер мора да уради оно што премијер мора да уради. А ви радите шта год хоћете.“ И да ли управо та реченица решава и питање будуће владе?

- Не. Зато што сам и добио подршку да урадим све оно што као премијер морам да урадим. Дакле, ја је имам. И за будућу владу и за сваку ставку и из плана који сам раније представио Србији, и из овог који сада правим. Немам ја, према томе, проблем с подршком, поготово што ми подршка оних који целу причу своде на шизофрену верзију оне дечје игрице са цветом - оно, воли ме, не воли ме, само сада у њиховој интерпретацији као: волим га, не волим га - е па та подршка ми није ни потребна. Слободно нека они кидају свој цветић и закључе да ме не воле, ништа им нећу замерити. За мене је, уосталом, политика питање резултата, а не љубави и мржње. И није ми битно да ли некога волим или не волим, него да ли је у стању нешто да уради или не. Зато што резултат не волим само ја. Сви га воле. И још важније, свима је потребан. Тако да, ако говоримо о реченици која решава питање следеће владе, она неће имати никаквих зареза нити стилских фигура, наводника, поготово не придева. Биће кратка и проста. Две речи и један везник. Рад и резултат. И тачка.

 

* Афере. Неки пут изгледа да ти апсолутно одговара да се све заврше нападом на тебе. Зашто? Не верујеш да твоји сарадници могу сами да се изборе или суштина сваког случаја јесте то - Вучић је крив за све?

- Питање поверења у политици не постоји осим у главама не баш тако добрих аналитичара. Постоји само питање одговорности. Зато што је она и у овом случају једино решење. Ја, на пример, имам пуно поверење у Синишу Малог. Али никада нећу оспорити његову одговорност ако се установи да је одговоран. Нити одговорност било ког другог. То је питање уређене државе, система и основних начела којима се руководимо. Без икакве страсти и без икаквих предубеђења, па и оних о поверењу. Зато оно постоји као категорија, само пре него што изаберем сараднике јер тада размишљам о томе да ли верујем да су у стању да раде и имају резултат. А када их поставим, остане само то питање – питање одговорности. И од њега нема скривања, нити ћу ја допустити да се било ко сакрије. То они који ме не воле никако да схвате и мислим да се ту крије разлог тог сталног „качења с Вучићем“. Не изазивам га ја никада, без обзира на то да ли ми одговара или не. Изазивају га искључиво они у својој опсесивно- компулсивној потреби да покажу да сам страшно лош И неспособни да науче једну просту ствар - ја никада не бежим, а поготово не због евентуалних грешака мојих сарадника. Зато што су они, моји сарадници, пре свега мени одговорни за сваку грешку коју направе. И зато што ја инсистирам на одговорности. Уосталом, случај Бате Гашића је најбољи пример за то. Одличан сарадник, са мојим пуним поверењем, када је погрешио, одговарао је. Е сада, што противници тиме нису задовољни, шта да им радим. Ионако нисам никада ни имао намеру да њима удовољавам. Баш као што нисам никада ни хтео да се с њима сукобљавам. Тај део - сукоб - у мојој агенди не постоји. Е сад, што имам ту незгодну особину да се не склањам када до сукоба дође, сасвим је друга прича.

 

* Притисак. Који је већи? Унутрашње неразумевање и код својих и код туђих или спољно подразумевање, и код пријатеља и код непријатеља?

- Највећи је онај, а није сада време да причам о свом личном, без обзира на то што зна да скочи, који је везан за једну особину која иде уз сваку одговорност, било којим послом да се бавиш. Наиме, ако хоћеш било шта озбиљно да радиш мораш да се посветиш сваком детаљу, да се удубиш у сваку ситуацију, проблем, околности, да сагледаш случај са свих страна, да откријеш узроке, предвидиш последице, провераваш... То је највећи притисак којем сам себе излажем. Онај који те стално опомиње да ли си све урадио, да ли си све сагледао, да ниси негде погрешио... Када томе додаш и да не можеш никад све сам да радиш, па кренеш да се бринеш, провераваш шта је и колико урадио неко коме си поверио неки задатак. То је притисак. Остали у политици не постоје, осим ако на њих сам унапред не пристанеш. А ја нисам пристао. Самим тим сам их ослобођен, што неки пут и није ништа лакше јер ствара поново онај притисак који иде с послом - да све добро схватиш, израчунаш, предвидиш потезе, и своје И туђе, нађеш адекватна и правовремена решења. Но, што би рекли, све сам то сам изабрао. И зато и јесам овде. Да се носим с притисцима. И иде ми. Бар засад. И то знају сви који са мном имају било каквог посла. И овде и у иностранству. Да сам ја изабрао притисак с којим се носим и да, ако треба да буде још неког, нема проблема, биће. Али ја ћу њима да га створим.

 

* Свет. Постали смо видљиви у њему. Да ли је то добро? Постоји ли ико нама наклоњен или не коме то одговара? И да ли је довољно то што Србија данас решава „домаће задатке“ и видљива је и због тога, да је оставе на миру? Како, уопште, то решити? Изгледа као немогућа мисија.

- Свет, као што сам рекао, може да буде све, само не изговор. И наравно да је добро што смо видљиви. И наравно да је одлично када премијер Србије може да озбиљно разговара са Меркеловом, Оландом, Керијем, Путином. И када они поштују то што он каже. То смо, на крају, и хтели. И не кажем да нису хтели И други, хтели су, наравно, али смо ми успели да откријемо и како то да остваримо. И то на онај начин који одликује озбиљне раднике. Кренули смо од себе, а не од света. Од тога где ми грешимо, а не од тога где свет греши. Од тога шта ми можемо и шта треба да урадимо, а не од тога шта ће Немачка, Америка, Русија... Окренули смо се, самим тим, својим обавезама. И испунили их. И окренули смо се рацију, који нам је јасно рекао шта нам треба за економски и сваки други напредак. Стабилност, мир код куће И у региону, партнерство са Европом, сарадња са целим светом... то је то чувено рационално решење које толико дуго нико није хтео да примени. Ми јесмо. Зато што верујемо у рацио и примењујемо га. А то не значи ништа друго него свест о томе да је данас, и да ће тако бити и сутра, огроман број људи из региона, из Приштине, из Босне, Хрватске, у нашем авиону који лети за Њујорк. Плаћају карту, троше новац код нас, упознају нас, успостављају односе... Шта друго? И шта је од тога важније? Од успостављања оне врсте односа која омогућава проток роба, људи, капитала, то јест живота. И која омогућава, свакоме од нас да се развије, научи, заради, економски ојача. То је, на крају, и питање слободе. Бедни нису слободни, колика год да им је држава. И питање патриотизма. Он не постоји без реалног и јасног резултата за људе, а једини реални и јасни резултат, за свакога, и у Србији, и у Приштини, у Босни... јесте ако је жив, сигуран, здрав и ако може да ради и од тог рада нормално да живи. Масовне гробнице, самим тим, нису патриотизам. Свака фабрика коју отворимо – јесте. Према томе, ако смо постали видљиви захваљујући томе за шта се залажемо и за шта озбиљно радимо, без пуно празних речи, поштујући и себе и друге, слободно могу да тврдим да то не да није лоше, него је једна од најбољих ствари које смо урадили. И наставићемо. Као што ћемо наставити да на исти начин будемо видљиви и у Србији. Да нам мера видљивости, и на то одмах пристајем, буде број клозета по школама, домовима здравља и болницама које смо средили. И број радних места која смо отворили. Број километара које смо изградили. На крају, то је и мера наше пристојности. И пристојности Србије. Зато што нису речи, колико год биле велике, те које је одређују. Клозети је одређују.

 

* Немачка. Некако у ово време, пре готово осам стотина година, у Нишу је Стефан Немања дочекао Фридриха Барбаросу. Тражио је Барбаросину помоћ против Византије и био одбијен. Да ли је то данас престало, да тражимо немогуће? И да ли је Немачка једина која то исто немогуће не тражи од нас? И колико то зависи од нас? То колико неко тражи.

- Мислим да је прошло и више од осам стотина година. А и много више од тога колико смо на некој врсти раскрснице, у ствари, главног пута, од истока ка западу, и обратно. Када се ишло на Јерусалим, ишло се овуда. После, када се ишло у другом смеру, на Беч, ишло се овуда. Али нема ту више кукања. Можда смо могли да имамо и другачију историју, пише се и на ту тему данас, о алтернативи, али - нисмо. Стефан Немања је, уосталом, направио велику ствар и створио државу која је дуго имала озбиљну улогу на Балкану. Тражити више од тога, од сопствене историје, јесте оно немогуће о чему причамо. Веће питање је шта са том историјом радимо. Од тога колико је поштујемо, колико знамо о њој, до тога колико смо од ње научили. Између осталог и о тражењу. О томе да тражимо од ње, у њој и од себе, у себи. Али, за то нам је потребно, између осталог, и да признамо да јако мало нас зна, на пример, да наброји бар главне личности у лози Немањића, да овде у нашем граду јако мало њих зна нешто о Београду Деспота Стефана или да је на Руднику била велика дубровачка колонија и да је рударство било толико развијено да је исти тај Деспот Стефан донео Закон о рупама (рудницима)... И кад сваког лета говорим о потреби да одмор проводимо у својој земљи, мислим и на то. На учење, о себи и својој историји. На оно право знање, не на митове, које је потребно да бисмо нормално ишли напред. Да бисмо схватили да нисмо пали с неба, да је постојало нешто И пре нас и да је то нешто наше, и није увек било ни црно ни лоше. Сам тај Деспот Стефан је фантастичан пример. И веза са светом, и културе, и свега што је градио, и трговине, и начина на који је чувао своју земљу. И када причамо о тражењу немамо пречи задатак него да научимо да тражимо овде, сваки добар пример, сваки напор који смо уложили, сваку племениту особину коју смо имали. Ништа од тога,нико сигурно неће да нам да. И или ћемо сами да имамо - снагу, вољу, марљивост – или заиста немамо чему да се надамо. Чак ни томе да ћемо од других научити оно што треба да научимо. И Немачка је сјајан пример за то. После свега што јој се догодило, после пепела у који је и својим грешкама, претворена, само су Немци могли да је дигну. Нико други. И успели су. Јер су се мењали, учили, примењивали, али и све време били Немци, пронашавши све оно добро у својој историји и у свом духу. Тамо су просто схватили да им историја није само на Соми или у Аушвицу, Стаљинграду, него и да су у њој и Гете, Шопенхауер, Бетовен, Ман, катедрала у Келну... То је И наш задатак. Да нађемо своју величину тамо где она заиста постоји. И да је искористимо за стварање нове величине и нових вредности. То тражимо, и ништа друго.

 

* Учење. Да ли ћемо икада да научимо да учимо? И да примењујемо то што смо научили? Колико нам фали Мартин Лутер у историји? Он је кренуо тако што је за прост пук преводио Езопове басне. И када причамо о реформи образовања, зар није то суштина? Цврчак и мрав.

- Не фали нам Мартин Лутер. Он је део оне историје која је заједничка. Другим речима, ако нешто хоћеш да научиш од њега - можеш, нико те неће спречити. Фали нам више та жеља да научимо. Фали нам мало оног духа који те тера да истражујеш, откриваш И да никада не мислиш да си све завршио, да не будеш убеђен да си најпаметнији на свету и да ти све можеш без икаквог труда. Фали нам, неки пут мислим, и самопоуздање да уопште почнемо да учимо јер нас је неко некада изгледа убедио да смо ми ту да се бијемо, ослобађамо, бранимо и гинемо и да ништа друго и не покушавамо. И када причамо о реформи образовања, онда је ја видим управо кроз тај сегмент. Кроз враћање самопоуздања читавим новим генерацијама које сутра треба да воде ову земљу. Њих морамо да научимо да могу и да их научимо да се усуде. А ја не видим други начин него да им током школовања покажемо на примеру чему и како њихово знање служи. Да виде како се нешто прави, покреће, поправља, да учествују у томе, да то заволе и да поверују да и они могу да достигну тај ниво, ниво мајстора, у било ком послу, од металостругара до лекара и адвоката. То нам је потребно. Мајстори. Од њих све креће, они унапређују сваки занат, они су носиоци напретка кроз нова открића, они су ти који унапређују и себе и друге, који хоће да се усаврше и буду најбољи, и они даље преносе све то знање новим мајсторима жељним успеха, спремним на напор, учење... то је тај чаробни круг у који желим да уђемо кроз ту можда и најважнију реформу. То је круг који све покреће и доноси сигурност свакоме од нас. Круг остварености, оне која је главни продукт сваког напретка, и која тај напредак даље убрзава и надограђује.

 

* Историја. Дуго смо убеђивани да постоји неки посебан задатак због којег смо се ми Срби појавили на овом свету. А онда дођеш ти и кажеш - овде смо да бисмо радили. Чује ли те ико? И како променити ту историју митова? Да ли је то на неки начин твој најтежи задатак?

- Не. То је само нешто што је логични наставак свега о чему причам. Ако успемо да наставимо да се крећемо у правом смеру, ако наставимо да мењамо све што смо започели, ако реформишемо сопствену свест о томе ко смо и шта нам је чинити - све остале коцкице ће се сложити саме од себе. То је оно о чему је причао Бора Пекић. Да треба гледати напред, јер да је другачије имали бисмо очи на потиљку. И да је сва наша част у сутрашњици за коју данас имамо да радимо. Када то усвојиш, сутрашњост, као циљ, онда се и задаци сами поређају пред тобом. И они који ти говоре какав однос према прошлости треба да имаш, а поготово они који ти говоре шта треба све да урадиш за ту сутрашњицу. Они те, онда, корак по корак воде и све што треба да радиш и јесте то - да радиш. Да учиш, да се усавршаваш, примењујеш. Не изгледа тешко, зар не? А свакако је најтежа од свих ствари које су пред нама. И изазива и највише отпора. И то оног суштинског, који се плаши промена и који се упиње да све остане по старом. Читао сам негде да један професор Београдског универзитета пише о томе како студентима говори да треба да оду одавде. Професор студентима. И то је шта? Начин на који он показује отпор према одређеној власти која му се не свиђа или отпор према сутрашњици? И коме ће та деца да учине услугу ако га послушају? Мени, који сигурно нећу бити вечно на власти, или њему који хоће да вечно буде професор и врховни ауторитет? И чему их учи? Бежању од свега, а нарочито од могућности да нешто пробају овде да ураде и промене. То је страшно, и то морамо да променимо. Да схватимо да сви данас радимо за то сутра свих нас, а не за сутрашње привилегије, положаје, моћ. При томе не кажем да и оне неће да дођу некоме, али права ствар ће бити само ако дођу као резултат, а не као поклон свих оних које си убедио да побегну и тако ти направе вечно место.

 

* Рад. Србија, регион, Европа, свет. Да ли је рад једино решење? И да ли постоје шансе да нешто друго буде важније? Шта ћемо у том случају? Рани сина, па шаљи у војску. Плашиш ли се тога?

- Наравно да увек постоје шансе. Али питање је за свако друштво, за сваку државу И за сваку владу, да ли на њих пристаје или не. Не може нама нико да нареди да срљамо у трагедију. Као што не може ни да нас упути на погрешну страну, превише смо тога видели и врло добро знамо где никако нећемо. И знамо да сутра ако неко почне било где на Балкану да пуца у било кога, ми тешко те куршуме можемо да избегнемо, све и да се не мрднемо из Београда. Несрећа би била заједничка, за све нас. И све би стало. И још горе, све би се, можда и неповратно, вратило уназад. И тешко да би било излаза. Зато, када већ причамо о шансама, нема шансе да на то пристанемо. И да не урадимо све да се то не догоди. При томе знамо врло добро да не зависи све само од нас, али знамо и да наше опредељење за мир, сигурност и стабилност не може да буде доведено у питање. Зато што на овим просторима рат није наставак политике другим средствима. Не, он је престанак сваке политике и тежи искључиво што већем међусобном истребљењу. То јесте, заиста, крај свега. Зато је и толика одговорност на свима нама, да инсистирамо на дијалогу, компромису, решењима, разумевању... И наравно, на раду. Овде, у Босни, Македонији, Приштини. На огромном броју запослених људи који знају шта имају у рукама и који неће хтети да то изгубе због било чијих суманутих снова. То је, када боље погледате, и највећа шанса коју заједно имамо. И због ње инсистирам на пројектима, на путу од Ниша ка Приштини и Тирани, на мостовима ка Босни, на инвестицијама из Хрватске, на заједничким подухватима са Црном Гором. Због ње и непрестано обилазим регион, разговарам са свима, срећем се и излазим у сусрет, где год могу. То ми, с друге стране, даје ону врсту снаге и ауторитета да могу мирно да причам о свему што не ваља и што ремети ту стабилност. И имам подршку када то причам. Подршку баш оних који цене све што Србија ради и који је охрабрују у настојањима да настави то да ради. А то је такође наша шанса. Шанса да постанемо она опција на коју се људи радо кладе. И у чији успех верују.

 

* Влада. Да ли је борбеност довољна? Да ли је посвећеност квалитет? Да ли ти смета то што се кандидује лојалност, али не циљу, него теби лично? Како правиш разлику? Има ли, на крају, довољно мрава за владу? И против какве би владе ти био?

- Постоји један леп пример с обуке за доносиоце одлука, читао сам негде. Поређају их, будућу елиту, у дугачак ред, једног иза другог, у потиљак, што би рекли. Професор стане испред њих и објасни им да када он каже „црвено“ имају да искораче у леву страну, а када каже „плаво“ у десну. Онда крене да им говори: „Црвено, плаво, црвено плаво“ и онда одједном каже: „Зелено.“ И сви који тада не искораче него се укопају у месту падну тај испит. Када доносиш одлуке, онда мораш да их доносиш увек, и када имаш план пред собом и када га немаш, и када нема непознатих и када су све ставке непознате, када си на светлу или у мраку... О тој влади причам. И био бих против сваке владе која није у стању управо то, да доноси одлуке, одлучује. Зато што је мноштво одлука пред нама. И зато што толико тога зависи од наше способности да одлучујемо. Зато, на крају, што смо се прихватили тог посла, одлучивања. Ја сам га се прихватио и хоћу оне који су у стању да ме у томе прате, али и да сами одлуче када год им кажем: „Зелено.“ То је цела прича. Ништа друго.

 

* Институције. Када их изградиш имаш прилику да имаш моћ једне Ангеле Меркел. Када их не изградиш, имаш прилику да имаш моћ једног Ердогана. Реци свима који то још не разумеју, у чему је разлика?

- Па шта ја знам, можда у томе што Турци масовно трче у Немачку да раде, а Немци нешто баш и не јуре у Турску, осим на летовање, а сада и то нешто слабије. Шалу на страну, постоји једна грешка у самом питању, она која проистиче из уверења једног дела јавности о томе „шта Вучић хоће“. Па онда, као, силно обрадовани открију - он хоће моћ. При томе сасвим забораве на читав низ питања која логично иду уз једну такву констатацију. Шта је то та тако важна моћ, чему служи, шта бих ја тачно имао од ње, шта бих радио с њом? Затварао политичке противнике и слободномислеће интелектуалце? Увео цензуру? Запослио тетку или стрину? Купио брату ресторан? Глупа питања, али све теорије завере и падају на глупим питањима. Зато што се баве глупостима. А права анализа, она која стварно хоће нешто да сазна, а не тек да пљуне, полази од тога да политичка моћ постоји, да зависи од резултата на изборима, али и да се губи, на истим тим изборима, уколико не оствариш резултат. Онда даље, пошто моћ никако не може да буде сама по себи резултат, поставља се питање, сваком нормалном, шта све треба да уради да би имао резултат? И још даље, да ли, на пример ја, могу да се надам расту од три, четири, пет одсто, новим инвестицијама, пројектима са суседима, даљем смањењу незапослености, повећању потрошње, дакле и стандарда, ако на било који начин изолујем Србију и то зарад неке своје имагинарне моћи за коју уопште не знам ни чему би ми тачно служила. И колико дуго бих био тако моћан? Шест месеци, годину дана? И шта да кажем. Пожелео бих то само ако сам баш тотално полудео. А некако ми се чини да нисам. Све заједно, ако причамо озбиљно, питање институција није моје лично и не треба да буде, него питање даљег напретка овог друштва и његовог интегрисања у породицу којој тежи, ону европску, а не источњачко- деспотску. То је питање елементарне сигурности сваког од нас и сигурности оних које зовемо да овде улажу свој новац. А они су нам потребни због резултата. Који, опет, мене озбиљно занима. И мислим да даље не морам да објашњавам. Ко жели да схвати већ је схватио, на пример људи у Европској комисији, у Немачкој, Италији, Француској, а ко не жели, не мора. Нека сањају о мојој моћи и томе како ће је заменити својом. Са којом би они, изгледа, знали шта ће. Боље од Ердогана, на којег се толико позивају.

 

* Поглавља. Како објаснити људима да је то највећи цивилизацијски корак који смо направили од тренутка када смо почели да читамо и пишемо? Начин да научимо шта све можемо описмењени. И да ли ти дође да просто и не објашњаваш. Ништа, никоме.

- Никада. Превише поштујем оне који ми дају гласове, као и оне који ми их не дају. Не потцењујем их, не презирем и не мислим да сам бољи од њих, да све знам и да немам, самим тим, шта да им објашњавам и причам. Зато и јесам спреман на непрекидно објашњавање. То ми је посао, да људима нацртам колико нам све то значи. И да им на примеру покажем како се то одражава на њихов посао, на њихов пут, њихову школу, болницу, на њихову сигурност, стандард. Зато сам и одлучио да их примам, да виде да сам део њих, ни по чему другачији и да им покажем шта све радимо и шта смо спремни да радимо, зашто, како. На крају, да их навикнем на нове стандарде, оне који ће им помоћи да сутра с пуним правом од свих нас који се бавимо политиком траже још више. Шта је Европа, ако не то. Слободни, обични људи који знају да имају право на контакт с политичарима и да имају права да траже од тих политичара да их поштују и то не само причом, него делима, бољим законима, бољим окружењем које ће изградити, бољим условима. И да не буду задовољни, чак и ако им то и даш, него да траже још више. Имају права на то. И то право ћу увек да поштујем. И нећу престати ни да радим са њима, за њих, нити ћу престати да им објашњавам. Заслужили су то. А и до сада су ме, углавном, схватили. Шта хоћу да кажем. И урадим.

 

* Шах. Играш у зависности од тога да ли хоћеш офанзивну или дефанзивну тактику - или дамин или краљев гамбит. За шта си се сада одлучио? Крећеш са жртвом или браниш и последњег пешака?

- Шах те научи да пазиш шта радиш. И да поштујеш онога с друге стране табле, чак и ако га побеђујеш. С друге стране, шах није живот нити је политика. Није чак ни рат, без обзира на то што је настао као војна игра и што је у свом зачећу одражавао поредак и састав индијске војске и њених родова. Пешадија, коњица, борна кола, слонови, а у средини краљ и његов саветник (данас краљица). И обожавам га, али га не играм у политици. Било би претенциозно, и самим тим глупо. Између осталог и зато што у шаху можеш да будеш велемајстор, и то ћеш увек да будеш, али у политици можеш превише лако да помислиш да си велемајстор. И тада губиш и будеш сведен на почетника. Уз то, не доживљавам политику као игру нити доживљавам људе као пионе, ловце или краљеве. И немам намеру нити кога да жртвујем нити кога да браним свим средствима. Превише је ово озбиљан посао да бих дозволио ту врсту имитације, било чега. Опет, да ме је играње шаха научило и колико је важно то да имаш иницијативу и да рачунаш више потеза, унапред - јесте, али томе може да те научи и било која друга игра, или просто, неки добар педагог. Политика је, хоћу то да кажем, на неки начин ипак већа од шаха. И не бавиш се њоме, не играш је, ако ћемо остати у шаховским терминима, само за себе. И не губиш, према томе, сам. Много њих изгуби ако погрешиш. И не жртвујеш неког тамо пиона, него људе, и то често у броју који је непојмљив било којој игри. Зато толико и пазим да се не играм. Ни са чим, а поготово са не резултатом.

 

* Противници. Не знам ниједног који ти савршено не одговара. Зашто? Не разумеју шта ти стварно радиш или ти превише разумеш шта они раде? И шта је са Александром Вучићем? Шта када ти он постане противник? Да ли је то могуће? И да ли се дешава сада, када правиш владу?

- Не знам шта да кажем. Прво, неки пут ми се чини да сам некима исто што и деци оно што се зове „имагинарy френд“ - замишљени, измаштани пријатељ, само што ови моји имају неког замишљеног непријатеља. Да не будем погрешно схваћен, не доживљавам ја њих као децу нити хоћу да их потценим или омаловажим, него једноставно немам друго објашњење. Као да су нацртали неког свог, личног, мене, Вучића и сада маштају о томе шта им он све лоше ради. То је као оно што је некада било у „Забавнику“, „Обуците Мају“. Сада мене облаче. Мало у диктатора, мало у цензора, мало у Хитлера, мало у деведесете... а што, то морате њих да питате. Где су ти које сам похапсио, забранио, побио и где су редови, инфлација, рат, избеглице, изолација... и да ли је могуће да то што се залажем да се нешто изгради, попут „Београда на води“, довољно за ту врсту имагинације? Да не причам како сви редом у том маштању никако да примете да резултат, сасвим реалан, постоји, и да то није тек нека моја пука тврдња него закључак оних који прате да ли имамо резултате. И нема ту никакве маште. Ми заиста имамо суфицит у јулу, а то значи да ћемо и у првих седам месеци ове године имати суфицит. И тачно је да се то у историји буџета не памти. И тачно је да је процена раста за прву половину године 3,2 одсто и да јесмо први у региону по томе. Нису то сели и замислили или сањали, ни у ММФ-у ни у Светској банци. Догодило се. Стварно. На јави. Но, све заједно, ја са члановима те маштаонице немам проблем. И не размишљам чак ни о томе да ли ми то одговара, и да ли ми они, такви какви су, одговарају. Зато што сам свестан онога чега они, очигледно нису. Да су мањина. Исто као што јесам свестан и тога да данас, пре свега, зависим од тога колико сам способан да завршим што сам започео и да при томе не погрешим. И нисам ту никакав изузетак. Чиме год да се бавиш увек си сам себи највећи противник. Роки Балбоа је од тога направио читаву филозофију. Како каже у оном филму у којем тренира сина Апола Крида: „Погледај оног момка у огледалу. Њега мораш да победиш.“ Савршено тачно, нема шта да се дода. Осим да је то још једна од многих ствари коју треба да усвојимо. Сви, па и ови који ме замишљају. Прво пред огледало, па онда пред мој измаштани лик. Када то науче, њима ће бити лакше. Мени ће и даље бити свеједно.

 

* Нерви. Ђинђић је тврдио да је најважније у животу и послу научити око чега треба да се нервираш, а око чега не. Умеш ли то? Да на неке од глупих напада одговориш са „игноре“. Или је улог превише велик за то? Да ли се плашиш да, без подршке коју добијеш када свакоме све саспеш у лице – а факат је да ти рејтинг тада скаче - не би могао да мењаш Србију? И да ли те све то заједно страшно нервира?

- Слаб сам ти ја ученик за то. И то не због неких крупних ствари, никада ме не нервирају, трудим се да енергију тада потрошим на тражење решења, него због разних свакодневних ситница, оних у којима се усред неке глупости суочиш са нечијом некомпетенцијом, да не уме да напише телеграм или да не зна да срочи шта је управо прочитао. То ме излуди. Или нека вест о томе како је неко нешто украо или се позвао на мене да нешто заврши, како је, када је постао директор, прво купио нови службени ауто. А опет, како да се око тога не нервираш. Па то јесте суштина. То колико знамо, колико хоћемо да научимо, колико смо спремни да не дирамо туђе, а сав државни новац јесте туђ, припада онима који плаћају порез, грађанима, колико смо спремни да радимо не за себе, него за оне који живе од тога шта ћемо да урадимо. Тако, ко зна, можда сам управо и открио да сам научио око чега треба да се нервирам. А ако и нисам, бар знам да ћу се око тих, једних те истих ствари увек нервирати. А ово друго да игноришем, па углавном то и радим. Када погледаш колика је гомила глупости на које нисам реаговао, дођеш до тог закључка. И никада не реагујем због рејтинга. Не мислим тада о томе. Мислим само како је време да ономе ко лаже кажем да лаже, по било коју цену. И када нешто тако радим најчешће уопште нисам нервозан. Чак се и насмејем.

 

* Ограничења. Док маштају о твојој свемоћи, људи не примећују колико те ствари суштински ограничавају. Време, окружење, историја, економија, људи, вредности, митови, навике.... Шта од њих ти је највеће и најтеже?

- Како оно кажу - сав пакао је у теби. Тако је и са ограничењима. Нема их ако их сам не измислиш. А све ово што си поменуо, то су само изазови. И дају се решити. Ограничења су нерешива. Што никако не значи да их и ја немам. Можда их само још нисам открио. Или се правим да не постоје, бар када је реч о оним чисто физичким, која захтевају да одређено време спаваш, одмараш се, запослиш главу нечим другим. За њих, уосталом, немам ни времена. Доста на ту тему.

 

* Од свих ових по мени кључних речи које смо поменули, о којој највише размишљаш? И која је твоја кључна реч? А која је Србије? И када ћемо да је научимо?

- Србија. И многи су је већ научили

 

 

 

извор: Експрес